Чувари мајевичких висова
Пуцњи у војну колону и стравичан масакр војника на тузланском тргу “Брчанска Малта”, 15. маја 1992. године били су, како се показало, увод у рат на овом подручју. Слике из Тузле које су обишле свет, биле су тек парадигма ужаса који ће уследити. Више се ни тренутка није смјело чекати. Народ се латио оружја. Многи ће се тек тада присетити речи пуковника Момира Зеца “Отаџбина се мора чувати, ако не сада, када, ако не од муслиманских фанатика и усташа, од кога, ако не по цену живота – како другачије”.
Мајевица планина – лепотица. Уме да буде хировита и сурова, а опет бескрајно дарежљива и питома. Достојна свих жртава и рана, свих подвига и патњи.
Мајевичани су жилави људи, навикли на муку и мукотрпно животарење. Бескрајно широке душе, све до тренутка док му дирнеш у оно што је његова светиња. А сваки камен, свако дрво, сваки поток његова је светиња. Мада су прошли најтежу врсту обуке, обучавали су се у борби, Мајевичани су саврђени војници. Своје војничко знање добили су већ у генима и на сваки изазов знају одговорити као праве војсковође. Преци се овде, уосталом, памте по томе у којем су рату војевали. Војска је увек била на цени. За њу се давао син јединац, за њу су се давали последњи залогаји хлеба. Ратови, поред свих несрећа које са собом носе имају бар једну добру страну: показују ко си и какав си човјек, где и с ким живиш. Ко не цени свој праг где се родио и где ће да умре – ту човека нема.
Прво поседање положаја и ватрено крштење Трећа мајевичка бригада (јединица Трећег инжењеријског пука и бивше територијалне одбране Лопаре) је извршила 16. мајана подручју Ковачице, Површница, Коњиковића и Кадијине чесме. Одбрану мајевице организовали су, према речима пуковника Момира Зеца, старешине мајор крсто Недић, капетан Мићо Стојшић, капетан Ранко Митровић Жути, капетан Ристо Радић, капетан Угљеша Петрић (који ће касније подлећи ранама за добијеним у извиђачко – диверзантској акцији), капетан Боро Стевић, капетан Вајко Васић, поручник Нено Васић, поручник Горан Којић, поручник Велибор Пајкановић, поручник Сава Ковачевић, поручник Цвјетко Марић, поручник Славиша Томић Чича и многи други знани и незнани јунаци овог рата.
Били су то дани за историју. Сваки сат дуг као вечност. Заузимање стратешких врхова на Мајевици било је питање живота или смрти. Муслимански планери по сваку цену желели су се докопати стратешки важне тачке, Површница, па су, за тај циљ у смрт гурнули на стотине својих младића. Руку на срце да им је то пошло за руком српском живљу са ове стране планине не би било живота. Месец дана без прекида, сумануто су јуришали муслимански фанатици и – масовно страдали.
Циљ ове муслиманско – усташке офанзиве био је заузимање Површница, Макина стана, Капљевца, Греде и Јаштерика одакле би имали пуну контролу над комуникацијом Тузла – Посавина. А зашто нису успели добили смо најјезгровитији одговор од једног борца, сељака из Тобута: “Они знају да је ово српска земља. А ми још боље знамо да је ово српска земља и зато је овде свако одлучан да и по цену смрти брани своје огњиште, своју традицију, своје светиње”.
Најжешћи удар доживели су Пипери, током августа месеца, када су хосовци, приспели из Херцеговине и Хрватске, обучени у црне униформе са усташким ознакама, продрли до засеока Антића где је дошло до окршаја прса у прса. Планина се проламала од детонација. Српски борци херојски су се носили са вишеструко надмоћнијим непријатељем наневши им огромне губитке. Сулуде намере хрватских бојовника да “границе католичанства помере до Дрине” срушене су за “вијек вијекова”, ту у Антићима. На десетине лешева црнокошуљаша остале су на пропланцима, као опомена свима онима који се усуде да насрну на српску земљу. Борци комаданта Ристе Радића, Војне полиције, Извиђача и групе Саве Тигра одбранили су народ Пипера од планираног погрома.
Прва три месеца рата била су преломна и напади су спласнули тачно на Велику Госпојину прошле године када су непријатељу нанесени губици од којих није могао да се опорави.
Северни мајевички фронт биће отворен нешто касније. У другој половини септембра команда Тузланског муслиманског корпуса тежиште борби и главнину снага пребацују у Челић, одакле крећу у координирану офанзиву са главнином снага из Теочака. Намера има је била да истовременим нападима из та два правца српске снаге на Мајевици доведу у окружење. Муслимански фанатици кренули су свим расположивим снагама из правца Челића, упали у српско село Миросавце и почели да пале све пред собом. Борбе су прихватиле чете из Пушковца и Бобетиног Брда, те интервентни вод четвртог батаљона. Горели су и небо и земља, а Мајевица је подрхтавала од детонација. Алијини следбеници су уз огромне жртве враћени тамо одакле су и пошли. Сами су у својим извештајима признали да су имали седамдесетак погинулих бојовника.
Средином августа 1992 г. прве линије мајевичког фронта попуњавају две јединице из Семберије у чијем саставу су се налазиле и многобројне избеглице из свих крајева Босне и Херцеговине. Одбрамбене линије тиме су знатно ојачане и више није било шанси да буду померене.
Трећа мајевичка бригада покрива 85 километара фронта. Положаји Бригаде су брањени и одбрањени и поред неколико војних операција које је предузимала муслиманско – хрватска коалиција. Све што је од муслиманске војске поражено на просторима бивше Босне и Херцеговине слило се у тузлански регију. Четрдесетак хиљада наоружаних људи, 28 бригада, од својих наредбодаваца су добили задатке да своју исламску државу прошире према северу и истоку. Борци Треће мајевичке бригаде свјесни су да ту, на мајевичком фронту, бране и Посавину и Семберију, те да резервних положаја нема.
Трећа мајевичка бригада званично је формирана 20. октобра 1992. године од јединице територијалне одбране Лопаре и 3. инжењеријског пука. Своје највеличанственије битке војевала је још пре формалног формирања. Борци ове бригаде превалили су преко леђа три године рата, издржали сурову зиму, “прегрмили” многе офанзиве не узмакнувши никад ни за стопу назад.