↑ Return to ИСТОРИЈА

Одбрабено ослободилачки рат 1992-1995

Распад Социјалистичке Федеративне Југославије

У Европи је деведесетих година 20. вијека дошло до великих промјена, прије свега до пада Берлинског зида, те распада Совјетског Савеза и Чехословачке, а потом и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Разбијање СФРЈ почело је Уставом 1974. године, који је омогућио јачање национализма, република и њиховог утицаја у односу на федералну државу, што је условило увођење вишестраначког система. На продубљивање кризе у држави знатно је утицао међународни фактор. Сједињене Америчке Државе подржавале су сепаратистичке снаге, проглашавајући их за демократске, док Њемачка својом политиком и утицајем на своје партнере у Европској заједници додатно подстиче радикализацију ставова и односа супростављених ставова и односа супростављених страна у СФРЈ. Политичка ситуација у Југославији достигла је врхунац кризе након 14. ванредног конгреса ЦК СКЈ, одржаног у Београду, када су словеначки и хрватски комунисти, предвођени Миланом Кучаном и Ивицом Рачаном, напустили конгрес. Рјешавање кризне ситуације у држави изостало је због неусаглашености и различитих интереса чланова Предсједништва СФРЈ. Усљед немогућности рјешавања кризе, помоћ је затражена чак и од ЕЗ. Неефикасност савезних органа и Југословенске Народне Армије само је распламсало кризу.

Јављају се многе негативне конотације о ЈНА, за коју се користе бројни погрдни називи (конзервативна, српско – хегемонистичка тамница народа). У словеначком омладинском листу “Младина” износе се захтјеви за формирање републичких армија, смањење буџета за ЈНА, те цивилно служење војног рока. Ову пропаганду из Словеније преузимају хрватски медији (“Вијесник”, “Студентски лист”), која се потом шири и у БиХ, гдје челници муслиманског и хрватског народа пружају подршку словеначкој и хрватској пропаганди. Савезни органи и Генералштаб ЈНА, умјесто рјешавања нагомиланих проблема у држави и санкционисања антидржавних и противзаконитих активности, баве се критиковањем својих политичких неистомишљеника, издају саопштења и упозорења, те је распад СФРЈ све извеснији.

Осим тога, ови органи нису схватили захтјев новог времена, маркетиншки, који подразумијева хитну реакцију, презентовање политичке ситуације међународној јавности. Словенија и Хрватска, у међувремену, већ су излобирале јавно мњење САД-а у корист тумачења овог рата као сукоба комуниста (Срба) и некомуниста (Словенаца, Хрвата и муслимана). Најмоћнији медији у свијету, определили су се за страну Словенаца, Хрвата и муслимана, окривили су српски народ за све што се догодило и што ће се догађати на овим просторима од 1991. до данас. Срби су захваљујући константној западној пропаганди сатанизовани, проглашавани моралним злом, бољшевицима, фашистима, а Србији и ЈНА приписује се кривица за “спровођење геноцида над другим народима у Југославији”. Слиједећи примјере словеначких и хрватских сепаратиста у Сарајеву 1. марта 1990. године, основана је “Патриотска лига” као војно крило СДА. Годину дана касније, 31. марта 1991. године, такође у Сарајеву, основана је прва муслиманска паравојна формација “Зелене беретке”. Муслиманске паравојне формације слиједиле су “Исламску декларацију” Алије Изетбеговића, која је 1984. преведена у САД-у, 1987. у Турској, а 1988. године у Београду, на српски језик. “Исламска декларација” представља основу исламског фундаментализма и радикализма. Муслимани су почетком 1992. године имали око 100.000 наоружаних војника. Желећи да оствари свој циљ, неизвесну и унитарну БиХ, Алија Изетбеговић склапа савез са Хрватима. Истовремено са организовањем муслиманских формација почиње и формирање војних снага Хрвата. У Љубушком је 3. јануара 1992. године формиран штаб Хрватских одбрамбених снага (ХОС) са око 5.000 војника, махом наоружаних пјешадијским оружјем. Нешто касније, на приједлог Туђмановог министра одране Гојка Шушка, формирано је Хрватско вијеће одбране (ХВО). Због овакве опште војно – политичке ситуације у БиХ српски посланици су прогласили Српску Републику БиХ 9. јануара 1992. године. Услиједило је муњевито ређање разноврсних догађаја у БиХ, попут убиства српског свата на Башчаршији (1. марта 1992.) и одлуке муслиманско – хрватског предсједништва о проглашењу мобилизације (4. априла 1992.), послије чега је дошло до напада муслиманских терориста на Србе.

Сукоб зараћених страна у БиХ распламсавао се, а међународна дипломатија покушава да нађе мирољубиво рјешење, које би задовољило све три зараћене стране у БиХ. У Лисабону је 23. фебруара 1992. године, под покровитељством португалског министра вањских послова Жозеа Кутиљера, одржана Конференција о БиХ, на којој је постигнут споразум о БиХ, о њеној подјели на националне кантоне. Тада је чак био потписан и споразум, који је требало да верификује ЕЗ у Бриселу. Међутим, Алија Изетбеговић, по повратку у Сарајево, одустао је од споразума на наговор радикалног дијела СДА и америчког амбасадора у Београду Ворена Цимермана. Америчка влада подржала је Алију Изетбеговића у настојању да се Бих претвори у унитарну државу. Одустајање Алије Изетбеговића од “Кутиљеровог плана” о подјели Бих на националне кантоне условило је неизбјежност рата у БиХ. Услиједило је 29. фебруара и 1. марта 1992. године референдум хрватског и муслиманског становништва о независности БиХ, за коју је гласало укупно 64,3% становништва. Резултат референдума, без учешћа српског народа, само је убрзао рат у БиХ. “Бадинтерова комисија” је предложила, а ЕЗ и САД су прихватиле и признале БиХ за независну државу 6. априла 1992. године. Алија Изетбеговић је одмах након проглашења независности БиХ затражио хитан и безуслован одлазак ЈНА из БиХ, његов приједлог подржали су и неки међународни кругови.

 

 

Политичка припрема рата у Босни и Херцеговини

           У Београду је 27. априла 1992. године проглашена СР Југославија, када је ЈНА промијенила име у Војска СРЈ. Одговор српске власти у БиХ на признање БиХ било је формирање Српских одбрамбених јединица (СОЈ). Одлука о напуштању ЈНА са територије БиХ изненадио је велики број српског народа у БиХ, укључујући и све часне официре ЈНА, пошто су СРЈ и ЈНА већ преузеле гаранцију заштите српског народа у БиХ. Ненајављени одлазак у Бања Луку начелника Генералштаба ЈНА, генерала Благоја Аџића, како би договорио све појединости око измештања ЈНА из БиХ на територију СРЈ, разбуктао је сукоб између Генералштаба ВЈ и свих патриотских снага у БиХ које су се противиле измјештању дијелова борбених средстава ЈНА. Захваљујући енергичном ставу српског становништва у БиХ, убрзано је доношење одлуке Народне Скупштине Српске Републике БиХ о формирању Војске Српске Републике БиХ. Одлука о формирању Војске Српске Републике БиХ убрзана је након почетка оружаних сукоба у БиХ и догађаја у Добровољачкој улици у Сарајеву и Тузли, гдје су над припадницима ЈНА муслимански екстремисти извршили ратни злочин. Овај догађај је представљао јасну поруку Србима о њиховој судбини у новооснованој држави БиХ. Муслиманско руководство је убрзо донијело одлуку о промјени назива Социјалистичке републике БиХ у Републику БиХ, што је уставна категорија, а не би требало да представља хир или надлежност било ког појединца. Услиједили су прогони Срба из градова и села, извршени од стране муслиманско – хрватске коалиције, која Србе сматра агресорима и четницима, уз тврдњу да је БиХ само муслиманска. У појединим градовима и регијама са већинским српским становништвом отпочиње стварање Кризних штабова и јединица ТО, под руководством СДС-а.

 

 

Хронологија почетка ратних догађаја у Босни и Херцеговини током 1992. године

Редосљед драматичних догађаја у БиХ током марта, априла и маја 1992. године:

–  4. марта 1992. године отпочеле су жестоке борбе Срба из Босанског Брода са припадницима ХВО-а и регуларне хрватске војске, које су трајале скоро до 11. маја 1992. године;

–  У току ноћи 4. на 5. март 1992. године пребачено је око 300 бораца из Хрватске у Босански Брод, а на простор Оџака 300 припадника паравојне формације ХОС-а, којом је командовао Анте Пркачин, комадант ХОС-а из Славонског Брода;

–  26.март 1992. године специјалне снаге ХВО-а опколиле су српско село Сијековац, убиле 16 мјештана, а куће опљачкали и спалили;

–  3. априла 1992. године дијелови хрватске војске, са припадницима ХВО-а из Ливна и Дувна, убиле су 20 цивила у српском селу Доњи Малован, које су опљачкали и запалили; послије овог злочина хрватски војници кренули су на купрес, гдје су извршили прави масакр, убивши 55 српских цивила различитог узраста, многе су похапсили и одвели у логоре- Лора у Сплиту, Ливну, Дувну, а многе су успут убили.

–  4. априла 1992. године Предсједништво БиХ, без присуства српских чланова, објавило је општу мобилизацију за читаву БиХ;

–  8. априла 1992. године проглашено стање непосредне ратне опасности;

–  2. маја 1992. године нападнута је колона и команда Друге војне области, дом ЈНА и Војна болница у Сарајеву;

–  3. маја 1992. године у Добровољачкој улици у Сарајеву измасакрирана је колона Друге војне области при споразумном извлачењу ЈНА (42 погинулих, 215 рањених);

– 15. маја 1992. године убијена су 92 припадника ЈНА у Тузли, а рањена 33; први оружани сукоби на територији БиХ десили су се на подручјима непосредног разграничења Хрватске са БиХ (Босански Брос, Дервенте, Модрича), као и на простору Купреса, Ливна и Дувна; у свим овим сукобима учествовала је регуларна војска Хрватске;

–  11. маја 1992. године блокиран је магистрални пут Бања Лука-Бијељина-Београд, чиме је прекинута веза САО Крајине са Семберијом и Београдом; муслиманско-хрватска коалиција утврђивала је свој пут у БиХ; у оваквој ситуацији Народна Скупштина Српске Републике БиХ била је принуђена да реагује, одговори на спровођење муслиманско-хрватске политике.

 

 

 

Стварање Војске Републике Српске

На засједању Скупштине у Бања Луци 12. маја 1992. године донијета је одлука о формирању Војске Републике Српске БиХ као седме, последње оружане формације на просторима бивше СФРЈ. За комаданта Главног штаба постављен је генерал Ратко Младић, који добија овлаштење да постави своје помоћнике у Главном штабу, те комаданте и начелнике штабова у командама корпуса и Ваздухопловсва и противваздушне одбране. Војска Републике Српске БиХ, а од августа 1992. године Војска Републике Српске, формирана је од дијела остатка ЈНА у БиХ, већ постојећих јединица ТО по општинама и регионима са већинским српским становништвом и од појединих паравојнох формација, које су се добровољно ставиле под команду Војске РС. Паравојне формације, које нису биле под војном командом Војске РС, расформиране су, протјеране или ухапшене.

Утврђени су стратешки политички циљеви Срба:

  1. разграничење од друге двије националне заједнице,
  2. успостављање коридора између СРЈ, Семберије и Крајине,
  3. успостављање коридора у долини Дрине као границе са СРЈ,
  4. успостављање границе СР БиХ на ријекама Уни и Дрини,
  5. подјела града Сарајева на српски и муслимански, успостављање легитимне државне власти у сваком од његових дијелова,
  6. успостављање излаза СР БиХ на море.

Војска РС имала је основни задатак да заштити народ, што је и урадила са највећум одговорношћу захваљујући, прије свега, истинском патриотизму како старјешинског кадра, тако и борачког састава. Попуна ВРС регулисана је законима о Војсци РС и обрани РС. Јединице и команде попуњаване су држављанима Републике Српске, без обзира на националност, при чему се подразумијева да су јединице ВРС углавном биле састављене од српског народа. Посматрано у процентима, у Војсци РС било је 52% професионалних старјешина поријеклом из БиХ, а што се тиче укупног броја старјешина у рату, учествовало је 21% активних и 79% резервних.

Војска Републике Српске БиХ, од августа 1992. године Војска РС, састојала се од шест корпуса и Ваздухопловства и Противваздушне одбране.

 

 

 

Ратни пут Војске Републике Српске од 1992. до 1995. године

Почетком кризе у БиХ власти Републике Српске трудиле су се да ратне сукобе у БиХ избјегну, али друга страна била је за ратну опцију. Главни одржани сукоби између ВРС, с једне и Армије Републике БиХ-а, са друге стране, били су усмерени на остваривање ратних циљева, освајање територија Бихаћа, Купреса, Влашића, Теслића, Добоја, Нишићке висоравни, Сарајева, Мајевице, Горажда и Херцеговине гдје су живјели Срби.

Повод за акцију “Коридор живота” кроз Посавину јуна 1992. године, спајање бањалучке регије са Семберијом и Србијом, представља трагедија 12 бањалучких беба услијед недостатка кисеоника, који није могао да се транспортује из Београда. Ослобађањем овог простора успостављена је веза са Србијом, чиме је обезбијеђено  снадбијевање најпотребнијим егзистенцијалним средствима.

У разбукталом рату на просторима БиХ појављивале су се често јединице исламских фанатика или у служби Алаха или због зараде. Страдање српских рањених бораца из села Јасенова, између Теслића и Тешња, свједоче о присуству исламиста на ратишту у БиХ на страни муслиманске војске. Ратни сукоби у БиХ праћени су бројним потписивањем примирја зараћених страна, која су углавном кршена због незадовољства свих страна. Најчешће је то радила муслиманска страна, ослањајући се на подршку и заштиту Међународне заједнице. Српска страна је прихватала примирје, уз захтјев да Међународна заједница буде гарант договора зараћених страна. Ова примирја, некад краћа а некад дужа, муслиманско – хрватска коалиција користила је за припремање нових и жешћих офанзива. Политичко руководство РС није реаговало на одговарајући начин, па је временом одбрамбено – борбена готовост опадала. Како је рат постајао све жешћи и суровији, повећавале су се снаге ВРС, нарочито од краја 1993. до 1995. године, да би крајем рата њихов број износио 210 000 војника.

Пристрасност према муслиманско – хрватској коалицији од почртка до краја рата посебно је била видљива код представника западних сила, а код неких и мржња према српском народу, што је допринијело само већој патњи и страдању српског народа. Током средине јула 1995. године НАТО са простора неутралне зоне око Бихаћа извео артиљеријску припрему за офанзивни удар на подгрмечки дио Босанске Крајине, испаливши више од 1.000 граната у правцу Крупе, Отоке, Рипачког кланца, Гребешког платоа усмртивши десетине српских цивила.

Изетбеговићеви фундаменталисти, уз помоћ Американаца, крајем 1995. године, августа мјесеца бомбардовали су сопствене територије и народ да би придобили западне савезнике за нове таласе омазде, уз употребу авио снага НАТО-а. Разарања су била посебно велика у последњим таласима бомбардовања Пала, Српског Сарајева, дијелова херцеговине, поготово Невесиња, а касније и дијелова Босанске крајине, највише Козаре, па чак и свих области до Мајевице.